Maroko, zemljo obećana ...

[644]

Prvo smo hteli da se zadržimo još jedan dan u pustinji, doduše u drugom gradu, ali više se i ne sećam što smo to promenili. Navigacija nam je pokazala da do okeana imamo 650km, pa smo se odlučili da to pređemo u jednom danu. Kasnije se ispostavilo da ima više , nekih 900km, ali šta da se radi, uspeli smo bez problema.



Stotine kilometara divnih pejzaža, dobrih i zanimljivih puteva, i ponovo, zamišljanje kako bi to izgledalo na motoru....









Posle sinoćnih kiša, na mnogo mesta sretali smo nove rečice koje su prelazile put. Nama nije predstavljalo problem, ali devojci koju smo upoznali u hostelu u blizini dina, jesu.
Ona je, pošto je dala otkaz u Nemačkoj, u nekoj fabrici, pazarila DR 650, sela na motor, i krenula , na , po njenom planu dvogodišnje putovanja po Africi. U Maroku je već bila, ali samo po većim gradovima. Ovaj put se odlučila za obilazak prirodnih lepota ove zemlje, za šta je odabrala pravi idealnu vrstu motora. Veći deo puta prelazi makadamom, ali , zbog velike količine kiše, nastale su mnoge rečice, pa, će morati da se strpi u onom hostelu nekoliko dana, dok zemlja ne upije svu tu vodu.



[img width=512 height=768]http://i289.photobucket.com/albums/ll238/Oroku_Saki/IMG_5675.jpg[/img]





Nekih 70-80km od početka vožnje srećemo stub na kom piše kilometraža do današnjeg cilja. Da nam GPS nije smanjio kilometražu, verovatno, i ne bi vozili sve u jednom danu, ali kad smo već krenuli, nije nam se dalo da odustanemo.



Sad opet nešto više slika

[644]

Hamada , ili kamena pustinja, čini 70% Sahare. Čini je vrlo malo peska, sa kamenjem svih veličina, dok vegetacije skoro da i nema.Najveća Hamada je baš ova kroz koju smo prolazili, Hamada du Draa, i prostire kroz Alžir, Maroko i Zapadnu Saharu.









Na putevima , saobraćaja skoro da i nije bilo, većinom džipovi, motocikli i bicikli, mi sa ovim autićem, još smo ispali najneobičniji.
A, da tu su i kamile...



Sreli smo nekoliko oaza, i bukvalno oko svake su nikli gradovi.











Na ulazima u saharske gradove, često smo srećali ovakve građevine, koji predstavljaju vrata grada.



[imghttp://i289.photobucket.com/albums/ll238/Oroku_Saki/IMG_5760.jpg[/img]



Nekako, najbolje se jede u prirodi, što smo , dok još imamo kola , praktikovali. Restorane smo izbegavali što je više moguće, jer, bar meni, ovako je uvek bilo ukusnije jesti, makar i sardine ispod drveta.





Uspeli smo naći i jednu prečicu, kroz neka brda, izuzetno lošim putem prepunim krivina, skoro bez kuća usput. Posle sam naleteli na neku fabriku, i oko nje, kontejneri gde žive radnici. Nismo ukapirali šta proizvode, verovatno nešto eksploatišu iz brda, jer osim kamiona nismo sreli ni jedan automobil.













Približavajući se obali , polja su postala plodnija, tu i tamo neka reka. Interesantno, ali videli smo u novembru, kad je putovanje i bilo, kukuruz u svim stadijumima. Od najmanjeg, tek izniklog, pa sve do zrelog za branje. Ovde su zime slabe, pa uspevaju dve, možda i tri setve godišnje. To čini Maroko jednim , ako ne i najvećim proizvođačem, hrane u Africi.





Kasno uveče stižemo u malo mesto , na obali Atlanskog okeana, Mirleft...ali to u ponedeljak