Maroko, zemljo obećana ...

[644]

Planirano putovanje u Tunis ove godine zbog nekih komplikacija je otpalo, i pošto smo svakako na godišnjem odmoru, moramo naći alternativu.

Još pre Tunisa, imao sam želju da posetim Maroko, ali motociklom bi me izašlo dosta skupo, a i vremenski je bilo ne prihvatljivo. U zadnji trenutak se odlučujemo za tu destinaciju, ja na brzinu zapisujem neke ,,tačke'' koje želim da obiđemo, karte kupujemo bukvalno u zadnji čas, pa je čak i viza dobijena samo par sati pre polaska.
Bojan skoro direktno iz Beograda, hvata kombi za Budimpeštu, ja ih čekam u Subotici, gde sam pre samo par časova završio službu, i upućujemo se ka aerodromu.
Letimo prvo u Španiju, odakle ćemo trajektom preći u Afriku.



Ne znam da li nam je negde duboku u mozgu usađena želja da letimo, ali , ja već dugo, možda i celog života, maštam da vidim zemlju iz ptičije perspektive. Već odavno planiram skok sa bandžijem, padobranom, let zmajem .... konačno, poleteli smo , divan osećaj odvojiti se od zemlje i otići u oblake.

Budimpešta je to jutro izgledala impresivno u svim onim svetlima, putevima, naseljima.





Često, na kad se na poslu zateknem u nepreglednim vojvođanskim njivama u zoru, izlazak sunca u maglovitoj ravnici , ostavi me bez daha, ali izlazak sunca , na ovoj visini, iznad oblaka , jedan je od trenutaka koji ću, nadam se ,pamtiti celog života. Žao mi je što nisam uspeo fotografijom da vam prenesem bar delić mog osećanja.





Vrlo brzo stigli smo do Španije, vrlo lako , iako je oblačno vidi se i Afrika sa svojim planinskim vrhovima.


Andaluzijske plaže

Brod, ide u pravcu Maroka

Vozovi u Španiji, čisti , tačni , brzi, udobni pre svega, pravi su izbor za proputovanja u toj zemlji. Još kad se na to nadoveže da ja imam ogromne popuste kod njih, jer sam radnik železnica, postaje jasno da voz nema alternativu.
Plan je bio da vozom odemo do Granade gde ćemo razgedati dvorac Alhambra, jedinog preostalog muslimanskog dvorca u Španiji, ali nažalost, ispostavilo se da su svi kreveti u tom mestu zauzeti. Tek kasnije smo saznali da je tog vikenda u toku neki veliki španski praznik, pa mnoga mesta vrve domaćim turistima.
Kad već ne možemo tamo, odlazimo u Rondu. To nam je ionako na pola puta do luke iz koje ćemo putovati u Maroko.
Par fotografija iz Malage







Ne smem ni zaboraviti da uslikam vozove

AVE , najbrži vozovi Španije, dostižu brzine do 300km/h, i ono što mi je posebno bilo zanimljivo da u slučaju kašnjenja dužeg od 5 minuta, železnice vraćaju novac u punom iznosu karte.





Mi smo išli sporijim, za neka kraca putovanja , brzine do 160km/h.



Presedali smo u Bobadilji, simpatičnom , malom andaluzijskom mestu, sa malom crkvicom, kafanicom, okružen maslinama. Građevine, pa i sama železnička stanica spoj je arapske i španske kulture, sjajan spoj.



Par fotografija andaluzijskih polja maslina









U Rondi, smeštamo se u hostel, malo ragledamo grad i znamenitosti, pronalazimo radnjicu sa lokalnim pivom, i smeštamo se na terasu hostela sa neverovatnim pogledom . Hteli smo malo da se odmorimo od jurcanja, jer samo dan pre ja sam se ustao u 4h ujutro, ceo dan vozio, i 30tak sati od tad, bez spavanja, bio mi je potreban odmor. Bojan, takođe, nije spavao oko 30 sati, pa nam ništa osim lenčarenja nije padalo na pamet.
Ali, putovanja ne bi bila zanimljiva da nema upoznavanja i druženja, pa nas posle vrlo kratkog vremena ekipa iz hostela poziva da izađemo sa njima. Tako nešto se ne odbija, umor zaboravljamo, i sa ekipa sastavljena od čeha, korejanki, francuskinje, kineza i srba, naravno, zaglavljuje u maloj birtiji sa šarenim stoljnjacima do ranog jutra. Šta se tu sve izdešavalo, verovatno i nije za forum, ali ostaće mi zapamćeno kao jedan od najboljih izlazaka u životu.

Glavna znamenitost grada je Puente Nuevo, koji je između ostalog , građevina koja je najviše fotografisana u celoj Španiji.
Izgradnja mosta Puente Nuevo počela je 1751. godine, do završetka gradnje, uzeo je 42 godine i 50 života radnika. Most se uzdiže 120 metara iznad kanjona reke Guadaletin. Negde oko sredine mosta, nalaze se prostorije koje su za vreme civilnog rata u Španiji (1936-1939) korištene kao zatvorske prostorije, pored toga kao i prostorije za mučenje neistomišljenika sa gen. Frankom





Nažalost u koridu nismo ulazili , jer je prva borba bila zakazana tek za 2-3 nedelje . Kažem nažalost, jer korida ovog grada je poznata već dugi niz godina. Čak su Hemingvej i Orson Vels,koji su mnoga leta proveli baš u ovom mestu, pisali o čuvenim borbama sa bikovima.



Pošto je se ceo grad nalazi na uzvišenju, pruža se odličan pogled na okolne njive i brda.







Najstariji most, jedan od tri izuzetno važna mosta u Rondi - Rimski most.



Ulice Ronde








_________________________________________________

Ovime se završava moja kratka poseta Španiji, dan kasnije, mamurni, ustajemo se u 8h, bukvalno tričimo na železničku gde nas put vodi u Alhesiras, i već u 13h smo u Tanžiru, Maroko.



Da ne bi brzao putopis, nastavak kasnije.

[644]

Stigli smo...Dvadesetak kilometara od Evrope, atmosfera se menja u potpunosti. Hvatamo prvi taksi koji smo videli, i to ne bilo kakav, nego afrički simbol stari mercedes, u poluraspalom stanju, ali ide ... a kako nam je vozač tvrdio, ide na sve.

Hostel smo uzeli u samom centru starog grada, u Medini. Kao i većina starih delova marokanskih gradova, Medina je opasana zidinama, i isprepletana bezbrojnim uskim ulicama. Prve šetnje kroz grad bile su poprilično paranoične, gomile tipova nude vam sve i svašta, od pomoći u istraživanju grada, ručkova, marama, hašiša, cigara, alkohola, bukvalno sve. Za prvi dan u Maroku nismo baš izabrali pravi grad, jer su nam i marokanci tvrdili da je Tanger poprilično ne siguran grad, jer je blizu najveća luka u koju se stalno ukrcavaju sveži turisti iz Evrope.





Šetali smo čitavo popodne, obišli dobar deo grada, pa smo i ogladneli.







Stalnim razvitkom i rastom ovog grada, ostao mi je utisak da skoro i neoseti starost ovog grada, osnovanog još u V veku p.n.e. , ali po stanovnicima vidi se uticaj raznih naroda koji su to prošli vekovima pre nas. Tanger, zbog svoje blizine sa Evropom, Gibraltarskim moreuzom razne robe, pa je pijaca prilično velika i raznovrsna. Eto, ja sam npr. kupio sebi starke za samo 7.5 evra, i to bez cenkanja, a u poređenju sa ovim koje sam u Srbiji platio skoro 40e, nema razlike, ni u platnu ni samoj izradi.

Kako je sneg ovde baš i ne zalazi, niko nema krov kakav je kod nas, pa su stanovnici kuca koriste svoje krovove za terase. Sa vrha našeg hostela mogli smo videti luku, veliku peščanu plažu , kao i mnogobrojne kuće. Poseban doživljaj bio je poziv hodže na molitvu, jer su nas okruživale tri džamije, a i ove dalje su se sasvim dobro čule.







Posle nekoliko stranica pročitanih na terasi/krovu hostela, umor čini svoje, pa smo prilično rano legli u krevet, a valja se i pripremiti za sutrašnji put.
Ujutro, krećemo za Chefchaouen (Šefšauen) , plavi grad u planinama Rif. Autobuska priča za sebe, jer izabrali smo da putujemo lokalnim busom, ne onim skupljim sa klimom. Takav haos još nisam video, samo kupovanje karte je ogromni doživljaj, jer sa toliko ljudi u roku 3 minute nisam pričao nikada. Sve ih zanima, svi nude bolje , a niko ustvari ništa nema, a nama samo trebaju dve autobuske karte i mesto da spustimo torbe. No, ništa nije lako u toj zemlji, tek posle nekoliko redova i šaltera, objašnjavanja pazarimo karte. Naravno, karta je na arapskom, pa dok smo saznali peron, opet je prošlo dosta vremena.... Čekamo, autobusa nema. Polazak je u 10h, a 10h je prošlo za 15min. Ljudi nas uveravaju da će stići, nemamo šta da brinemo. Tešimo se , kasni, nemamo šta da brinemo. Sad je već 10.45 , nema ga i dalje, pitamo nekog službenika gde je, objašnjavamo rukama , nogama, pokazujemo sat. Ovo zadnje, izgleda je bilo ključno, u Maroku je sad 9.45, kod nas 10.45 , kako kad smo već vratili sat. Ništa, sa ne vericom prihvatamo to, i stvarno , autobus u 10,odnosno 11 stiže nam prevoz. Kasnije , na internetu saznajemo da se u Maroku sat menja dva puta godišnje, pa je nekad razlika sa Evropom dva sata, a nekad samo jedan. Koji je razlog , stvarno , nisam uspeo da sazna.
Koliko smo se nadali autobusu, jer je sama stanica poprilično zaudarala (a ja meni stvarno takve stvari ne smetaju, ali ovaj put je miris baš bio jak), sledi razočarenje. Autobus ''miriše'' još jače.

I onda, posle nekoliko časova vožnje, posle nekoliko policijskih kontrola stižemo u Chefchaouen, simpatični gradić, koji je pre svega, jedan od opuštenijih u Maroku.

[644]

Na naše oduševljenje, konačno izlazimo iz autobusa, i jedan od onih lokalnih vodiča velikodušno nam pokazuje hostel koji smo rezervisali. Hostel se nalazio u blizini centralnog trga, starog grada, gde se nalazi tvrđava i Velika džamija, ali u uskim, plavim ulicama nije ni to što je blizu lako naći.



Iako se nalazimo samo 3 minuta hoda od tog trga, do njega dolazimo za desetak minuta, jer smo , naravno, promašili nekoliko skretanja. Na povratku u hostel, iako smo bili ubeđeni da smo išli istim putem, posle nekih pola sata, ispadamo na skroz drugi kraj grada, nemajući pojma ni gde se nalazimo. Sjajno iskustvo, jer smo tako došli u deo gde žive lokalni stanovnici , daleko od silnih trgovaca , kafića i hostela.



Velika džamija







U ovom gradu sve je plavo, fasade, prozori, vrata, pa čak i stepenice. Grad je osnovan u 14. veku kada su mnogi muslimani i jevreji proterivani iz Španije. Kako sam negde pročitao, jevreji su prvi počeli da farbaju sve u plavo, iz razloga što ih je to podsećalo na nebo, i asociralo na Boga. Tako su uvek bili usresređeni na religiju, jer gde god da se okrenete sve vas je na to podesećalo. Vremenom, i muslimani su to prihvatili, što je na kraju i postala svojevrsna tradicija ove medine.





Moram napomenuti, da je , bar po našem viđenju Maroko poprilično mlada nacija, puna dece. U toku celog putovanja, stalno smo viđali gomilu dece kako odlazi , odnosno ide u školu bukvalno u svakom delu dana. Kasnije su nam objasnili zašto...Imaju velik broj dece koja idu u školu, a u nedostatku sa infrastrukturom, pa njihova deca u mnogim mestima idu u tri smene, da bi sve postigli.



Posle lutanja ovim uskim ulicama, na centralnom trgu Uta el-Hammam , u neku od kafanica, stali smo na marokanski viski. Naravno, to nema veze sa alkoholom, jer im vera to ne dozvoljava, nego sa čajem. U Maroku, čaj se pije stalno, svuda i uvek sa stilom. Postoji poseban ritual sipanja čaja, ukrašavanje sa mentom , dodavanje enormnih količina šećera . Viski ga zovu lokalci, predpostavljam , jer im to dođe kao nacionalno piće.... Da ne bude zabune, kasnije, sam pio i pravi viski, proizveden u Kazablanci, ali o tome malo kasnije.
Ovaj čaj mi se toliko svideo, da sam zasadio nanu u svoje dvorište, pa ću sad i sam moći spraviti ovu poslasticu.



Jedan od lepših trenutaka putovanja, desio se na tereasi hostela. Ponovo, imamo sjajan pogled, nema gužve jer je kraj sezone. Kada smo seli, sunce je upravo zalazilo, mrak je padao, i počeo je poziv za molitvu. Kakav osećaj....sve je počelo od Velike džamije, i onda, kao kad se eksplozija širi , jedna za drugom, u pravilnim razmacima pocinju sa pozivom za molitvu i ostale. Kad na jednoj džamiji počne poziv, na drugoj ne prestaje, nego zajedno, kao jedan veliki usklađeni hor čine savršenu celinu. Nisam toliko rečit da vam opišem ovaj događaj kako treba, ali nadam se da sam preneo bar delić atmosfere.
Jedina stvar , koja mi se nikako nije svidela, je modernizacija koju su uradili na svim džamijama, a to je što se hodža više ne peva uživo, već te to odradio jednom , snimo , i sad pušta svaki dan. Bezveze , zar ne?



Odlazak na autobusku stanicu, i izlazak i starog grada, donosi nam još jedno lutanje po ulicama Chefchauen-a . Opet se gubimo, a bili smo ubeđeni da znamo put napolje. Ovaj put, zeznulo nas je što su još uvek sve radnjice bile zatvorene, a skretanja smo pamtili po tome šta koja prodaje. Srećom, tu su bila deca. U trenutku kad smo već videli da smo se ponovo pogubili, odlučili smo da pratimo horde dece, koja se slivala u jednu glavnu ulicu i bezbroj onih, uskih, slepih ...Tako smo izbili na čistinu, na mesto gde je dozvoljen promet vozilima, i taksijem otišli do stanice.



Ono što bi dodao na kraju teksta, osim lepota Chefchaouen-a kao plavog grada, mirnoće života, važno je napomenuti, da je ovaj grad, najpopularnije zbog Kif-a. Naime, u okolnim planinama, nalaze se plantaže najkvalitetnije konoplje, ili marihuane, od koje se pravi hašiš. Preko 45% Evropskog tržišta proizvodi se ovde. Maroku je to, nezvanično, najunosnija privredna grana.

U nastavku, upoznajemo se sa parom iz Hrvatske, šetamo ulicama Feza, probamo tagine , nacionalno marokansko jelo.

[Stajs]

Mladicu...ti si definitivno promasio profesiju ...jedva cekam nastavak !!!!!!

[644]

Na autobusu u Chefchaouenu , jedno iznenađenje...Dok smo kupovali karte, jedna žena iz reda na našem jeziku pita nas odakle smo , a burazer već navikao da svima odgovaramo na engleskom , objašnjava da smo iz Srbije, gde se to nalazi i sl. U pola reči preki ona ga prekida sa rečima da razume engleski, ali više voli da priča na našem.
Tu se upoznajemo sa Senkom i Krunom, parom iz Hrvatske, pravim svetskim putnicima, jer za svog života, videli su jako puno različitih zemalja i zavirili u neke kutke naše planete koje mnogi ne bi videli ni za 3 života.

U Fezu, smeštamo se u neki stariji hotel, koji mnogo više podseća na komunističke hotele, nego na nešto što se nalazi u starom delu ovog grada.
Uz kratke instrukcije našeg domaćina upućujemo se u medinu Feza. Moram napomenuti, da su nam mnogi govorili, da su medina i male ulice Chef-a najlakše za snalaženje u celom Maroku, a da Fez drži ubedljivo prvo mesto u komplikovanosti i teškoći snalaženja. Od domaćina smo saznali da medina ima preko 900 uskih ulica, a pritom sa visokim građevinama u njima. To najviše i otežava snalaženje nekome ko je tu prvi put, jer nema ni jedne građevine oko koje bi se orijentisali. Kako su ulice uske, to bi otežavalo kretanje automobila, vlada je zabranila da automobili uopšte i prolaze tim ulicama. Medina u Fezu, poznata je kao mesto koje je najduže slobodna od automobila na svetu.
Sad, već odomaćeni, jer ovde smo par dana, upuštamo se u ovu avanturu, bez predrasuda. Namerno, kažem avanturu, jer samo 100% skoncentrisani, uspevali smo naći pravi put ka željenim lokacijama, naravno uz često pitanje za smer, i svakava lutanja.



Šetnjom, ni sam ne znam kako, dolazimo do Bou Inania Medrase (islamske škole), koja je jedna od retkih mesta vezanih za islam u koja smo mogli ući. Zanimljivo je bilo videti arhitekturu građevine stare skoro 700 godina, a pored toga, ubacili smo se u grupu koja je imala vodiča na engleskom , pa smo dobili i informacije o Medrasi.











Potom, daljim lutanjem ulicama medine, nailazimo na Bab Bou Jeloud , ili Plavu kapiju, koja predstavlja kapiju na koju se ulazi u medinu. Iz tog razloga, izuzetno je popularna kao atrakcija Feza , i preplavljena je turistima i kafićima oko nje. Meni nije bila ništa posebno.





Igrom slučaja, dok fotografijšem slike iznad, Bojan nailazi na par iz Hrvatske. Fez ima milion stanovnika, sama medina , bar nekoliko stotina hiljada sa turistima, i mi od svih ljudi nailazimo baš na njih, sjajno. Odlučujemo da zajedničkim snagama obiđemo grad....Ne prekidno šetanje od nekoliko sati, pomaganje raznih my frendova, koji vam prvo pokažu ''pravi put'', a zatim kad skrenete gde ne treba, dolazi i nudi vam usluge da vas izvuče na pravi put. Hehe, možda bi mu zapadnjaci nešto i dali, ali mi smo mu se zahvalili tome, i sami pronašli izlaz i ono što želimo da posetimo.

A na ulicama, možete kupiti sve, bukvalno. Mnogi ljudi ručno, na licu mesta, proizvode ono što prodaju, neki to rade u prostorijama u blizini tezge. Tako smo videli proizvodnju tepiha, od ovčije i kamilje dlake, pa i od kaktusove svile, koja nije zapaljiva i sl. Ostaje žal što nisam uspeo pazariti neki tepih, cena je bila prihvatljiva, još uz obavezno cenkanje, dobio bi ih poprilicno povoljno, ali nisam znao kako to preneti avionom, stim, da bi ostao problem, jer smo tek na početku putovanja, i trebalo bi ga vući sa sobom sve vreme.





Kao što sam već i napomenuo, osim nekoliko lokacija, u sve ostale islamske ulaz nama ne-muslimanima je zabranjen. Tako, samo s' vrata uspevam da vidim kako iznutra izgleda Karaouine džamija, koja je pored toga i univerzitet. Ona važi za najstariju islamsku školu koja još uvek radi. Ovaj kompleks izgrađen je 859. godine, i od tada podučava mnoge mlade ljude, takođe predstavlja jedno od glavnih duhovnih i obrazovnih središta muslimanskog sveta. Karaouine džamija , najveća je u Africi , i može da primi 22 000 sledbenika.



Jedan od minareta Karaouine džamije



U neposrednoj blizini džamije nalazi se centralni trg medine, koji je centar dešavanja ovog kraja grada. Gomila dece, fudal, ljudi na konjima , magarcima, prosijaci, supa od puževa, sastavni su deo ovog mesta.





Za kraj šetnje, jedna grupna slika i večera. Ja sam probao tagine, njihovo nacionalno jelo, koje sam posle toga jeo još nekoliko puta, ali sa različitim mesom. Svaki put je bilo potpuno drugačije, i zanimljivije , na neki sebi svojstven način.



Sutra ujutro, napustili smo Fez, po meni , iako je ovo jedna od najpopularnijih marokanski turističih lokacija, grad nije imao šta više da ponudi. Verujem da sam u zabludi, i da sam ostao i mesec dana, uvek bi našao nešto novo, ali , kako nemamo neograničen broj dana, prioriteti su bili da bolje i lepše obiđemo njihov saharski deo, i bolje upoznamo prirodu. Gužvu, baš i nepodnosim, valjda jer sam iz malog grada.



Ne smem zaboraviti kolegu, koji radi manevru sa jednom od EMD lokomotiva.



U nastavku, delić užurbane Kazablanke, i celodnevno putovanje vozom i veče u Marakešu.

[644]

Vozovi u Maroku su potpuna suprotnost od onoga što očekujete u nekoj Afričkoj državi. Tačni , čisti, brzi, sa klima uređajima. Mi smo u dva navrata ukupno prešli oko 600-700km, za samo 8h, bez kašnjenja bar jednog minuta. Voz od 15 vagona, svi klimatizovani, na pruzi sa prelepim krajolikom. Brzina dostiže i 160km/h. Uz Atlantik, pocela je gradnja pruge za TGV vozove, brzine do 300km/h, koja ce povezivati luku na mediteranu, Tanger i najveci poslovni centar i grad Maroka, Kazablanku. Zavrsetak gradnje se planira 2014. , a radove izvode francuske firme.



Plan je da dođemo do Kazablanke, obiđemo džamiju sa navećim minaretom na svetu, i vratimo se nazad na stanicu, pa ćemo za Marakeš. Razlog tako brzog odlaska iz Kazablanke, jer u sve jednom vodiču piše da nema šta da se vidu osim te džamije i okeana, i da nema potrebe spavati u tom gradu. Kasnije, saznali smo da nismo pogrešili, jer , zaista sve je tako kako i na internetu piše, nema ništa od kafića sa Hemfri Bogartom, tu je grad od 4 miliona stanovnika, i ima ogromne gužve u saobraćaju. Nama je sa železničke do džamije trebalo više od 30 minuta, za možda 2 kilometra.



Podatci od petoj najvećoj džamiji na svetu, svakako su impresivni, jer osim što ima najveći minaret na svetu, visok čak 210 metara, ona može da primi 25 000 vernika unutra i čak 80 000 ispred. Izgrađena je 1993., i to za samo 6 godina, jer je 12 500 ljudi radilo 24h! Pošto se nalazi delemično iznad okeana, a talasi stalno zapljuskuju obalu okolo, vrata su izrađena od titaniuma, da me bi bilo korozije i promene boje.







Ovde možete videti koliko je minaret zapravo visok, jer jedna žena prolazi baš ispod minareta.



Naravno, tu je odmah i okean, nekoliko starijih su upravo surfovali, a gomila klinaca je skakalo u vodu, i plivalo ispod talasa.



Izgradnja, ionako siromašnu zemlju koštala je 580 miliona evra, a restauracija , samo posle 12-13 godina, još 50 miliona evra.





Uveče dolazimo u Marakeš, nalazimo hostel prilično lako , iako je bio ne obeležen i zavučen. Vlasnik je dao odlične instrukcije, ali prilično su stare. Sve se zasnivalo na tome da nađemo cafe Argana i odatle počinju instrukcije, par ljudi nije znalo, a kad nam je prvi objasnio, začuđeno je pitao šta će nam, jer se renovira, da nemamo tamo šta da tražimo...Nije mi izgledalo ništa neobično u tome, dok nisam pročitao da je pre samo godinu dana u tom kafiću bio teroristički napad. Bombaš samoubica ubio je 15 ljudi, ne znam više iz kog razloga.



Sutra radim, pa nastavak prekosutra, uzimamo auto, Atlas planine, sve do Sahare,sve u svemu skoro 550 km vožnje.

[644]

U Marakešu iznajmljujemo automobil.... nismo mogli da propustimo neke divne pejzaže i prevoje vucarajući se autobusima, i kako bi ja uslikao sve ovo da nismo imali auto.

Posle nekih možda i sat vremena, izlazimo na čiste puteve, daleko od saobraćajne ludnice Marakeša , i uostalom svih velikih gradova. Putevi Maroka su odlični, bez rupa, odlično obeleženi, možda jedino pretrpani policijom koje ima na svakih 100 km. Tu ima jedna zanimljivost, kad naiđete na njih, morate stati nekih desetak metara od policajca, i možete proći tek kad vam on da znak da možete dalje. To u praksi izgleda prilično bezveze, jer kad vozite otvorenim putem, morate bezveze da stajete, jer vam , obično odmah mašu da nastavite vožnju. U početku to nismo znali, pa je Bojan prvi put proleteo pored policije, obišavši i njih, i stop sa jedno 40-50km/h, sa sve mlataranjem rukama od strane organa reda. Još smo se čudili šta mu nije jasno, jer smo ga samo obišli. I sledećih par put smo ih prošišali , dok nismo uvideli , da svi staju, i da je zakon takav.



Verovalo se da Atlas drži stubove na kojima počiva nebeski svod, i to na krajnjem zapadu u vrtu bogova. To zaduženje ili kaznu dobio je posle neuspele pobune titana protiv bogova Olimpa, kada ga je Zevs osudio na držanje nebeskog svoda do kraja života. Atlas planine, tako dobijaju ime, jer te visoke planine koje sežu u samo nebo, izgledaju kao kakvi stubovi, podupirači neba. Ovaj planinski venac, prostire se na 2300km severnoafričkog tla, osim u Maroku i u Alžiru i malim delom u Tunisu.



Da bi smo stigli do veličanstvenih saharskih dina, iz Marakeša moramo se uputite preko Atlasa, njegovog središnjeg dela. Izabrali smo prelazak preko prevoja Tizi n'Tichka, sto u prevodu znači ''teško je'' ili ''težak prelaz'', zbog velikog broja serpentina .











Vozeći se ovi krajem, svakako da uživate u planinskim vrhovima koji vas okružuju, ali stalno u glavi, bili su nam motori. Stoje kući, dok mi ovim slabašnim autićem sečemo krivine i zamišljamo kako bi to bilo da su oni ovde. Jesmo se lepo proveli vozeći u moćnom Atlasu, ali na kraju , imao sa osećaj, da je mogli i bolje.







Put je izgrađen 1936. godine , još za vreme kad su francuzi vladali ovom zemljom, doseže 2260 metara nadmorske visine.







Polako, spuštajući se sa vrha prevoja , uz kanjone povremenih reka nižu se sela, ali za razliku od naših , puna dece, i ljudi. Da, uvek je tu i džamija, u najvećem postotku i najviša , najsređenija građevina, ne retko i jedina lepo okrečena i renovirana.







Polako grabimo ka Ouarzazate-u, kapijom Sahare, poslednjim velikim gradom pred pustom Saharom. Najpoznatiji je po tome, što su se mnogi holivudski filmovi upravo ovde snimli, počevši od Lorensa od Arabije, pa sve do novijih kao što su Mimija, Gladijator , Nebesko kraljevstvo i sl. Grad je pun filmskih studija, a poseduje i divnu okolinu sa nekoliko utvrđenja nedaleko od grada.



Tamo se nismo zadržavali, hteli smo još večeras da vidimo dine, jedino što smo stali u neku radnjicu, i prvi put, za razliku od turističkih centara, gde smo čak i vodu plaćali oko 100din, ovde je sve koštalo kao i kod nas. Jedino, ostaje žal što nisam poneo domaće maslinovo ulje, po nekoj zanemarljivoj ceni, ali sa očaravajućim mirisom i kvalitetom. U Somboru, teško da bi našao tako nešto.











Jezero u neposrednoj blizini Ourzazate-a, sa kojim se taj grad napaja pijaćom vodom. U blizini tog jezera, gradi se ogromno polje solarnih panela za proizvodnju struje. Kad već imaju toliko sunčanih dana, što da se ne iskoristi. Inače, Maroko zadnjih godina puno novca ulaže u obnovljive izvore energije, pa smo često sretali i vetrenjače na vrhovima brda.





U gorepomenutoj radnjici, našli smo ogroman broj sardina, domaće proizvodnje. Hoćete ih sa paradajzom, feferonama, limunom, nije važno, sve ima. Za razliku od nekih koje sam jeo kod nas, ove njihove stvarno imaju ljutu papriku ili limun, a ne samo veštačku aromu.





Još nekoliko fotografija, pretežno berberskih sela, koja su tokom celog putovanja fascinirala lepotom i izborom lokacije, duž celog Maroka.







Pošto smo non stop stajali da ja slikam nešto, nekih 150 km od cilja, hvata nas mrak, a kasnije i jak vetar. Još kad na sve to dodate, da smo izabrali neki sporedni put, prilično uzak sa rupama, dobijate avanturu. Vetar je duvao velikom jačinom, nanosio pesak na put, a vidljivost je svega nekoliko metara, i sve to sa lokalnim mercedes taksijima, koji voze mnogo brže od nas i obilaze nas kad se najmanje nadamo. Srećom, takva situacija se smirila posle možda pola sata vožnje, sa malim posledicama. Prozore smo sledećih par dana jedva otvarali, jer su sa elektronskim podizačima, a pesak je ušao svuda, ali to je sitnica.

[644]

U potpunom mraku stižemo u Haselabied , mesto u kom ćemo noćiti, koje se nalazi u neposrednoj blizini Erg Chebbi-ja. Buđenje tog jutra bilo je baš posebno, kad smo kroz prozor videli gde smo ustvari došli ostali smo bez teksta. Jesmo sve to videli na fotografijama, ali uživo je ipak nešto drugo. Ogromne peščani dine koje dosežu i 300m visine, na jutranjem suncu ostavljale su bez daha.



Vrlo brzo izlazimo na doručak, i iznenađenje. Dok smo pili čaj, neko sa terase hostela, na našem jeziku viče nas po imenima....Senka i Kruno, naši poznanici iz Feza , igrom slučaja, isti dan su se našli baš u ovom hostelu, i uveče zajedno idemo na noćenje u pustinju.



Selo je prilično malo, ali domaćini nam kažu da se ubrzano širi. Pre samo 30 godina, tu je živelo svega 20-30 porodica, a sad je tu nekoliko hiljada ljudi. Većina živi od turizma, iznajmljuju se kamile, ski oprema , motocikli, džipovi.



Pošto je kiša veoma retka u ovim krajevima, kuće osim što nemaju krovove, izgrađene su od blata i pleve. Takve kuće teško izdrže pljuskove, pa ima vlage posle velikih kiša. U vreme kad smo mi došli kiša nije pala oko godinu dana.







Pre polaska, hteo sam kupiti kafu, redovnu, jer bojao sam se da je ovde neću naći. Naravno, hteti i uraditi nije isto, jer sam zaboravio da je ponesem, pa sam bio prinuđen na onu iz kesica , koju nikako ne volim. Ali, doživljaj pijenja i tih loših kafa, pomešanih sa marokanskim , pravim viskijem, u onakvoj okolini je neprevaziđen. Uh, kako bih voleo da sam ponovo tamo, a ne na ovom minusu.





Već od ranije, znao sam da se u blizini nalazi slano jezero, a mi imao ceo dan za obilazak. Posle doručka, potrpali smo se u autić i pravac u pustinju. Par ljudi nam je objasnilo put, i ubrzo, uz malo problema, stižemo do jezera, ili bar do mesta gde je nekad bilo jezero. Naime, već sam pomenuo da kiša dugo nije padala, pa jezero nismo zatekli, već samo obrise gde se ono nalazi kad vode ima. I, da , ti problemi su bili , jer auto ima male gume, bez krampona naravno, auto je usto i nizak, a podloga je bila peskovita sa velikim kamenjem. To je značilo da vozim za jakim gasom, jer sam se bojao da ne zapadnem. Pratili smo neke stare tragove, verovatno nekog džipa. Tako smo, više puta motorom udarali kamenje, ali nije bilo druge , jer ako stanem, tu ćemo i ostati. Sve u svemu, srećom da niko nije zagledao kad smo vraćali auto.







Ništa, vraćamo se u selo, moramo pazariti turban, berberski, naravno. Vodič u pustinju savetovao nam je da ga ponesemo, jer je vetar tog dana stvarno jako duvao, pa je unosio sitni pesak u usta i oči, a uostalom, to je i odličan suvenir.





Naporna kupovina, jer nisam ljubitelj cenkanja, a to je ovde neizbežno. Prvo lupe neku cifru, koju ni u ludilu ne bi dao, onda mi lupamo našu. I tako, uz smeškanje, odbijanje, gunđanje, dobijamo turbane po nekoj srednjoj cifri.





Pošto moram na posao, opet, nastavak sutra, noćenje u pustinji, gomila fotografija....

[644]

Citiraću jednu Dučićevu misao koju sam pročitao nedavno : Ja mislim da se misao o Bogu začela pred velikom pučinom ili usred pustinje, jer se samo tamo mogla steći ideja o neizmernom i večnom.

Jedna od stvari koja me je facinirala celog života je pustinja. Beskrajne čistine, tišina, ostavljaju nam prostora da razmišljamo o nekim nama bitnim stvarima. Jedna od najvažnijih stvari kod noćenja u pustinji bila je nebo. Mnogi ljudi tvrde da je pustinjsko nebo najlepše , jer osim toga što je najčešće vedro, nema svetlosnog zagađenja.



Privezani u mali karavan od šest kamila, naš vodič, omaleni berberski starac u anatomskim papučama, vodio nas je preko nepreglednih peščanih dina preko sat vremena. Iako smo sporo napedovali po pesku, adrenalin je bio na višem nivou. Penjući se i spuštajući imate osećaj da ćete pasti svaki sekund, tako da sve dok nismo sišli sa kamila , nismo osetlili koliko su sedla ustvari neudobna.









Nadam se da vas neću udavati fotografijama, jer ih iz ovog dela putovanja imam najviše. Pustinja je izuzetno fotogenična, još kad dodamo da smo odlazili i dolazili do kampa u idelano vreme (u zalazak i izalak sunca), dobijamo, po meni sasvim pristojne fotografije.









Nažalost, veče tog dana bilo je oblačno, pa se ni jedna jedina zvezda nije videla. Priznajem da sam se razočarao prvog trenutka, ali je atmosferom u šatoru to popravljeno. Naš domaćin skuvao na je njihovo nacionalno jelo - tagine. Ovaj put sa piletinom, bez preterivanja sa začinima. Mogu slobodno da kažem , i najbolji tagine na putovanju. Nakon toga, malo zabave sa bubnjevima, i na spavanje. Tu je bio jedan problem, iako nisam neki čistunac, pa da sve mora biti idealno, ali ovog puta, jedva sam zaspao. Ćebad je toliko smrdela, da jednostavno nije dozvoljavala da zaspem. I, taman , kad me umor savladao, počeo je pljusak, i to kakav, prava oluja, kakvu ne bi ste očekivali na ovakvom mestu. Šator je prokišnjavao baš na mestu gde mi je glava, pa sam na kraju spavao prekiriven jaknom. Sve u svemu, nisam spavao ni sat, dva, i počelo je da sviće.



Ovaj put, vreme mi se osmehnulo , pa pre sunca , uspevam da napravim nekoliko fotografija pustinjskog neba.







Ostalo je taman još toliko vremena pre svitanja, da se popnem na najvišu dinu u okolini, i zabeležim izlazak sunca sa najboljeg mesta. Ni sam ne znam kako sam se popeo tako visoko, jer, kako nisam u kondiciji, vazduh sam počeo da gubim još na početku uspona. Srećom da je pala ona kiša u toku noći, pa pesak nije bio toliko rastresit ko inače, pa sa imao bar neke olakšice.









Kao što sam već negde napomenuo, ovo polje dina, naziva se Erg Chebbi. Erg na arapskom jeziku znači more peska, pa iz tog razloga ove dine, koje podsećaju na morske talase, nose ovo ime.

[644]

Na površini veličine par kvadratnih kilometara, nalazi se nekoliko sličnih kampova nalik našem, dovoljno odaljeni jedni od drugog, da se ne bi izgubio osećaj da ste sami u pustinji. Svakako, taj, nažalost lažan osećaj izgubili smo baš nakon izlaska sunca, jer smo sa najviše dine videli gomile ljudi koji se penju istim putem kao i mi. Ubrzo, cela okolina, vrvela je od ljudi. Tad smo videli da je vreme za polazak...Nemojte misliti da ne volim ljude, ali mi je krivo, što se mnoge stvare pretvaraju u čistu komercijalizaciju, ali kad nemate svoj prevoz na ovakvom mestu, prinuđeni ste turističke puteve.











[img width=512 height=768]http://i289.photobucket.com/albums/ll238/Oroku_Saki/IMG_5496.jpg[/img]







Povratak ... novi vodič, zanimljiviji od prethodnog, ceo put pevušio nam je neke njihove pesme.





















To bilo sve što se tiče Erg Chebbi-ja. Manje teksta, malo više fotografija, nadam se da odgovara.